Ја нисам талентован за писање. Имао сам двојку на писменом из српског (Савети за развој вештине писања)

Једном давно седела сам са колегиницом, професорком српског језика, која је прегледала писмене задатке. Она је радила у средњој школи а ја у основној. Већ је била завршила са оцењивањем кад ми је рекла: „Еј, молим те да чујеш ово“ и узела један рад да ми прочита. Слагала бих сад када бих написала назив теме али било је нешто у вези са пријатељством. Узе она рад једног дечка и поче да чита. Дечко је писао о свом бициклу али из угла тог бицикла, баш као да му је он најбољи пријатељ. За мене то је била невероватна прича. То како се момак пребацио у перспективу овог превозног средства и посматрао околину и себе као власника двоточкаша, било ми је стварно запањујуће. Искрено сам се одушевила и питала шта је добио.

„Двојку“, рече колегиница.

„Молим??“ забезекнем се ја, „па немој то да радиш, како двојку, рад је одличан, видиш ли ти каква је то идеја?!“

Она је само окренула рад ка мени и ја сам видела како се све црвени. Подвучене реченице, стрелице које показују где шта иде, бројеви изнад речи из истог разлога – све је указивало да је граматика катастрофа. А и правопис. Би ми жао искрено, али не може 5. „Ај му бар реци да су идеја и уметнички дојам за петицу и упиши му у неку свеску, молим те“.


Срела сам много људи који желе да пишу али сматрају да нису талнетовани за то. И онда се ту њихова прича заврши. Буде им довољно да кажу себи „Ма не могу ја то, нисам талентован“ и одустану од нечега што јако желе.

Пре него што пресечеш себе већ у првом покушају, прво провери да ти овакав начин размишљања није можда само параван за лењост или страх. И једно и друго је у реду, само важно је да знаш шта је у питању и због чега одустајеш (одустајеш ли?).

Пре свега да откријемо тајну како уопште изгледа оцењивање писменог задатка из српског.

Постоји неколико критеријума на основу којих се изводи оцена. Ако је слободна тема у питању (није из књижевности), онда се оцењују поштовање граматичких и правописних правила, композиција састава, садржајност и идеја. Ако се оцењује састав на тему из књижевности онда се претходно поменутим критеријумима додаје и познавање анализе књижевних дела (разумевање стилских фигура, анализе ликова, теме итд.).

Као што се види из овога, оно што се оцењује на писменом задатку из српског језика, нема много везе са талентом за писање. Могуће је да неко уопште није талентован али је одлично савладао све техникалије: научио је граматику, правопис, процес слагања делова у целину (композиција), научио је како да се фокусира на одређену тему и тако написао перфектан рад за петицу а да нема ни трунку даровитости за писање.

Ниједан наставник неће дати мање од 5 ученику који је у свом раду испоштовао граматичка и правописна правила, има јасну композицију и разумљиво се изражава а недостаје нека оригинална идеја или реченице не обилују стилским фигурама.

С друге стране, идеја може бити феноменална, употреба украсних елемената задивљујућа али без граматике, правописа и јасне структуре готово да је немогуће добити пет.

И шта је сад таленат за писање?

Да ли је талентован онај који са лакоћом научи граматику и правопис које зна да примени приликом писања или је талентован онај који има сјајну идеју али не уме све да посложи како треба?

Неко уме по природи да се изрази јасно и смислено у писменој форми и врло лако упија правила језика – то би можда могао да буде таленат за писање.

Међутим, да ли нам је то неопходно да бисмо писали?

Наравно да не.

Исто као што не морамо по природи да имамо „спортско“ тело да бисмо вежбали и тренирали неки спорт, исто тако не морамо да будемо надарени за писање да бисмо писали.

Право питање је: да ли имаш жељу, вољу и потребу да се изражаваш у писаној форми?

Ако је одговор да, онда одахни и престани да размишљаш о таленту и ономе што ти је бог дао или није дао и седи да загрејеш столицу. И немој само да је грејеш (иако некад и седење и гледање у празан лист папира може да буде врло продуктивно) важно је да понекад (читај често) нешто и радиш.

Шта треба да радиш да би развио своју вештину писања?

Треба да пишеш. Седи и пиши. Пиши свуда и пиши увек. Купи једно блокче или свешчицу (свеску, роковник, бележницу шта год) и записуј. Бележи како изгледа стварност око тебе, какво је окружење, шта се десило тога дана, о чему размишљаш, о дијалогу који чујеш. Пиши шта ради комшија у стану изнад тебе, нагађај. Није важно шта пишеш, важно је да пишеш и увежбаш да се изразиш писаном речју.


Било која вештина развија се тако што се вежба.


Можеш да упишеш неки курс писања, али сама теорија без употребе, без свакодневне праксе, не значи ти ништа. Никако нећеш од једном прописати, мораш се расписати. Ако то значи да пишеш и бесмислице, пиши их. Записуј своје мисли које се роје насумично и без иаквог реда.

Одличан начин да се распишеш јесу такозване јутарње странице. Ја стално причам о њима и препоручујем их свима који желе да се баве писањем. Потребно је да свако јутро пишеш на три странице оно што ти дође. Важно је да буде ујутру. Мени је ова техника донела много тога, од рашчишћавања мисли и ослобађања од менталног „смећа“ до побољшавања писања и рађања невероватних идеја.

Друга техника коју ти препоручујем јесте дописивање. Пиши мејлове некоме ко је расположен да ти одговори. Било би лепо да имаш свог сталног мејл-саговорника или саговорницу. Ово је одлично за вежбање писања из више разлога. Са друге стране имаш особу код које ћеш директно и конкретно моћи да видиш како је разумела то што пишеш. Имаћеш повратну реакцију на своје писање, можда и коментар и сугестију. Све ово много значи за списатељски развој само је важно да искључиш сујету.

Ако се плашиш реакција других, мораш да делујеш упркос страху или да одустанеш од писања. На теби је да одлучиш шта ти је приоритет.

Читај. Седи и читај. Када не пишеш, онда читај. Читај сваки дан и читај све што ти падне у шаке. Писање и читање чине нераздвојну целину. Читај да би изградио критички став према ономе што читаш и према ономе што пишеш. Читање је важно и за изградњу стила писца. Да, постоји могућност да ће се твој стил мењати у складу са оним што читаш и да ћеш чак и личити на писце чије књиге читаш, али то нема везе. Твој стил је твој стил и увек ћеш имати лични печат у писању без обзира на то да ли си свесно или несвесно „покупио“ нешто од неког другог писца.


Оно што читаш, обликује твоју свест.


И ово не важи само за књиге. Све што читаш утиче на то како размишљаш (и вести, рекламе, блогови, текстови на друштвеним мрежама) а то како размишљаш, директно је у вези са оним како живиш. Зато памет у главу и читај са свешћу да тај материјал утиче на тебе.

Читај класике. Добро је читати популарну психологију и књиге за рад на себи. Добро је знати зашто је важно устајање у 5 (мада мислим да би ти неки сељак са Златибора много боље то објаснио) и које су навике успешних људи, али поред тога требају ти и класици ако желиш да развијеш вештину писања. Класици нису без разлога то што јесу – класици. Уз њих учићеш о писању од најбољих, учићеш без објашњавања о томе шта треба да радиш да би добро писао, учићеш на примеру а то је најбољи вид учења. Читајући класике обогатићеш речник и нећеш у свом писању вртети три о по речи које су досадиле и богу и народу већ ћеш бити у могућности да изненадиш читаоце.

А то је оно што људи воле – да се изненаде и да њихова очекивања буду изневерена јер то је оно што убија досаду.

Оно што ја могу да ти понудим је да будем твоја мејл-саговорница. Пријави се на мој њузлетер који иде петком кликом овде, читај и одговарај на прочитано па можда започнемо једну лепу списатељаку размену.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer

Sliding Sidebar

© 2022 Copyright: tijanamaric.rs
-->