Како да даш отказ на сигурном послу

Пре него што ти одговорим на ово питање, врло је важно да добро размислиш и сазнаш да ли заиста желиш да даш отказ или те само его гура на ту страну зато што је то модерно. Сви причају о промени посла, преласку у предузетништво, каријерним заокретима, прављењу бизниса од хобија, па хајде и ја да се прикључим. Седнеш лепо, самостално или са неким стручним лицем (психотерапеутом, коучем…) и добро пречешљаш шта је то што стварно желиш.

Ако после преиспитивања установиш да заиста желиш да промениш посао ма колико да је он сигуран и ма колико сви други причали да не треба то да радиш, ти ипак крени у своју авантуру. А ја ћу ти кроз своју личну причу показати један од начина како можеш то да урадиш.

Моја прича

Ја сам била запослена у основној школи неких 11 година. Предавала сам српски језик ученицима од 5. до 8. разреда. Важно је да овде кажем и то да обожавам свој посао. Подучавање је мој позив и ја заиста искрено уживаму томе, међутим, већ након прве генерације којој сам била разредна, осетила сам као да сам заокружила своју пословну причу. То је било после тачно 4 године рада у школи. Одлучила сам тада да не верујем свом осећају и да је немогуће да сам после само четири године добила од тог посла све оно што ми је требало. Знала сам да не желим да читав радни век проведем на истом радном месту, али 4 године, еј! Није ли то баш мало?!

И тако је дошла нова генерација ученика, веома изазовна. У одељењу имала сам ученика са аутизмом (овде можете прочитати једно од искустава са овом невероватном генерацијом) и то је од мене захтевало нова усавршавања, развој нових вештина, што предавачких, што комуникационих и педагошких. За мене је то била права ствар.

У међувремену усавршавала сам се и из других области јер сам поред редовног посла морала да радим и са стране. Много волим да радим а и имала сам потребу да зарадим више него што је то могуће у школи. Пошто волим да вежбам, постала сам инструкторка јоге и лебдећег система вежбања. У два наврата покретала сам своје групе за вежбање, али оба пута само што сам почела са групама, затруднела сам и морала да прекинем са вежбањем. (Сада већ имам двоје деце па сам јогу мало оставила по страни).

Повратак на посао после првог породиљског одсуства био је у реду, али далеко од оног ентузијазма који сам имала када сам се запошљавала. И даље сам волела свој посао подучаваоца, али много тога ту је недостајало. Једноставно нисам се ту више проналазила. Осећала сам се као да нисам на правом месту у право време. Врло брзо наступила је друга трудноћа, па други бебац, корона и нови повратак на посао.

Кап која је прелила чашу

Иако сам сад већ увелико знала да не видим себе више као наставницу српског језика у основној школи, водила сам се мишљу да ја ипак имам сигуран посао. Шта то значи цигуран посао? Па плата стже сваког 6. и 21. у месецу, није велика, није ни оно што ја желим и колико желим, али бар знам колика је и да ће СИГУРНО „лећи“ на рачун и да ћу имати за кредит и за пелене и за рачун за телефон и… то је отприлике то.

И да се разумемо, овај текст није посвећен томе колика је плата просветним радницима и да ли је то у реду или није, овде се само ради о промени посла и мојим личним мотивима. Напоменула бих и да када сам се тек запослила, плата у просвети је била много мања него што је сада, али сам ја ишла сва срећна и ентузијастична на посао јер ме је тај посао испуњавао. Сада сам знала да морам нешто да мењам а плата није била једини разлог.

Живот је опасан играч па пошаље ситуацију да се после другог породиљског на посао вратим баш када је почела онлајн настава. Замислите то, упознајем се са децом преко камере, прелазим на скроз нов начин рада, корона, моја деца не могу у вртић, враћају их кући због и најмање слинице, покушавам да пишем, да радим „то нешто своје са стране“ не бих ли довољно учврстила терен да бих могла да напустим сигуран посао. Не иде. Не може. Енергија одавно ушла у резерву, сијају све лампице, пишти упозоравајућа сирена, систем је пред колапсом.

„Ја не могу више овако“ била је реченица коју је мој супруг слушао по неколико пута дневно. „Ја мрзим тај посао. Не могу то више да радим.“

И то је било то. Дотерала сам цара до дувара чим сам помислила да мрзим посао који заправо волим а само сам желела да га радим на другачији начин.

Освануо је диван априлски сунчани дан. Враћала сам се из продавнице и надомак улаза у зграду позвала сам директора школе да му саопштим да престајем да радим у школи. Не могу описати колико се зачудио, и не само он, сви су се чудили. Нико није могао да верује. Ево прошло је већ неколико месеци од тада па се и даље појави неко ко каже како сам напустила господски посао.

Једва сам завршила разговор са директором од кнедле у грлу. Лепо смо се испричали, поздравили а онда сам села на степениште испред улаза и плакала као киша. Наишао је мој супруг коме наравно ништа није било јасно. Само сам рекла:

„Дала сам отказ.“

Није то лако иако са стране изгледа да јесте. То је некако као да имаш партнера који је добар човек, годинама сте заједно, навикли сте се једно на друго, али то више није то. Нема љубави и знате да морате да се растанете и да је то једино добро за обоје јер ако останете у вези, упропастили бисте једно друго. Боље је да на моје место у школи дође особа пуна елана за рад као што сам ја била у почетку.

О растанку са ђацима не желим да пишем много. То је баш тешка прича за мене јер су деца моја велика љубав и обожавам да радим са њима али овога пута превагнуло је нешто друго. Добар део година и остајала сам на том месту управо због деце.

Страх & очекивања

Ако ме питаш да ли сам се плашила и да ли се плашим, одговор је не. Једноставно немам страх од тога шта ће бити сутра и имам поверења у своје способности. Чврсто верујем у то да шта год да буде данас, сутра, је ћу се снаћи. Ни једног тренутка нисам се покајала због своје одлуке јер не живим у прошлости. То што је било, било је, идем даље. Моја велика жеља је била да радим у школи и то баш у тој коју сам и сама завршила. Ту жељу сам остварила. Вероватно да се због тога и не кајем. Сада имам жељу да будем предузетница и подучавањем се бавим на другачији начин, кроз свој систем. И ту жељу ево остварујем.

Ако ме питаш да ли имам очекивања, одговр је: О да, него шта него имам! А шта ако ми се та очекивања не остваре? Па ништа, направићу друга.

Зашто сам ти све ово испричала?

Па ето, ако размишљаш о томе да промениш посао или даш отказ јер ти се више не ради, можда ти моје искуство помогне да превагнеш на неку страну. Све ово написала сам да видиш да није лако, али тим пре ћеш знати колико је твоја жеља јака. Тим пре ћеш знати шта су твоји приоритети. Сигурност посала апсолутно може да ти буде приоритет и то је скроз у реду. Најважније је да се осећаш добро. Ја се нисам више осећала добро на послу који сам радила и то је главни разлог зашто сам отишла јер је мој приоритет да се осећам добро док нешто радим. Само тако могу да дам свој максимум.

Хвала ти што си овде а ако желиш да сваког петка читаш моје приче уз јутарњу кафу док се припремаш за викенд, пријеви се на мој њузлетер Магија речи кликом на овај линк.

4 comments On Како да даш отказ на сигурном послу

  • Oh Tijana draga, sve ovo je tako veliko i bitno što si napisala. Zašto?
    Ti nisi dala otkaz u hladnjači ili poslu koji te fizički isvrpljuje pa da imaš „realno“ obrazloženje.. Ti si napustila nešto što voliš i što voli tebe jer nisi više bila sigurna da 100% daješ sebe tom poslu.. Koliko ljudi radi sa 10 % svog motiva, želje i radosti za još manju platu i ostaju u žabokrečini svojih odluka, novac koji dobijaju takođeje sa istim energetskim minimumom vrednosti…. Svaki dinar koji dobiješ od novog posla kome se radujes donosiće ti obilje koje kreativnost daruje.. Ljubim te i svu sreću želim u novoj odluci😘😊🙏

    • Ана, хвала ти до неба! Иако сам професионалац у анализи прочитаног, увек али увек ме изненади неки нови угао посматрања особе која чита. Ово што си рекла је толико дубоко да нисам сигурна да сам уопште била свесна тога док нисам прочитала твој коментар. Хвала ти још једном на подршци.

  • Сваке године из наше школе одлази по једна генерација. Иза ње остају само сећања, слике и нада да ће ти млади људи успети у животу и да ћемо са поносом једнога дана рећи да смо ми били њихови професори. Морате имати циљ и идеју у животу и за њих се борити, чак и онда када та борба подсећа на Сизифово гурање камена. На уму увек имајте речи Хемингвеја: “Човек није створен за поразе. Човек може бити уништен, али не и поражен. Борите се за праву љубав. Биће и правих и погрешних, али ваше срце неће погрешити. Као директор школе могу рећи само речи хвале за твој рад, истински нисам могао веровати да си донела такву ослуку али сматрам сваки посао који будеш радила биће квалитетно и врхунски одрађен. Жао ми је што ниси део нас али сам срећан и са поносом ћу рећи да смо радили на истом задатку. Поседујеш велике квалитете које мора свако приметити и ценити. Желим ти пуно среће на пословном и личном плану јер ти то заслужујеш.

    • Заиста нисам сигурна имам ли речи да опишем како се осећам након оваквог коментара… Хвала Вам бескрајно! Задовољаство је било радити са Вама и ја ћу такође свуда са поносом истаћи да смо радили на истом задатку.

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer

Sliding Sidebar

© 2022 Copyright: tijanamaric.rs
-->