Како је дечак са аутизмом побегао са часа

Данас је 24. фебруар, и данас се обележава Међународни дан борбе против вршњачког насиља. У то име са вама ћу поделити једну причу о вршњачкој солидарности, толеранцији и разумевању, јер управо то је оно на шта овај дан жели да укаже.

Било је то пре неколико година када сам била одељењски старешина једног по много чему необичног одељења. Био је то скуп индивидуалаца са веома израженим осећајем за правду. Врло јасно и гласно умели су да кажу шта желе а шта не, шта осећају а шта мисле. И нису се плашили да то ураде. Ово је само укратко, биће о њима још речи на овом блогу јер обележили су мој рад у школи а и живот, богами. Видећете и зашто.

Тог дана после једног од часова ушла сам у зборницу.  Ту ме је сачекала колегиница која ми је рекла да су моји ђаци побегли са њеног часа. Мислим да је биологија била у питању. Планирала је да им да контролни, они су је замолили да одложи, она је рекла да не може (или да ће видети, не сећам се тачно) и они су одлучили да пронађу друго решење. То је оно чувено решење које су користили и они и многи пре њих (и ми кад смо ишли у школу), а верујем да ће га користити и многе будуће генерације. Побегли су са часа. А каже колегиница повели су и Јоцу.

Е сад, шта је ту спорно и ко је Јоца?

Јоца је дечак са аутизмом (сада је већ младић) који је ишао у ово моје чудесно одељење. Када ми је колегиница ово саопштила, мало сам се стресла и свашта ми је прошло кроз главу. Били су тек шести разред и забринула сам се куда су отишли, шта су радили, како је Јоца реаговао. Знате, његове реакције умеле су да буду другачије од оних на које смо навикли, посебно када дође до промене у његовој рутини. А бежање са часа било је управо то, промена коју он није очекивао.

Док сам ишла од зборнице до учионице, припремала сам у глави шта бих могла да им кажем. Међутим, ова ситуација је мало искакала из оквира уобичајених школских прекршаја па и нисам могла баш да се припремим.

Улазим ја у учионицу а они седе и смешкају се. Сећам се њихових лица као да сам јуче одржала тај час. Након врло кратке драмске паузе, предухитрили су моје питање шта се десило и рекли ми: „Разредна, морамо нешто да Вам кажемо. Ми смо побегли са часа.“

Ја: „Зашто сте то урадили?“

Они: „Па наставница је хтела да нам да контролни а ми нисмо учили.“

И видите сад, то је она специфичност о којој сам причала на почетку. Они су потпуно искрено рекли шта се десило. Није било увијања, лагања. Није било оних који су кривили друге и оправдавали тиме да их је неко натерао да побегну са часа. Јединствено су сви до једног стали иза тога да су отишли јер нису научили.

Ја: „Зар нисте могли да пронађете неко друго решење?“

Они: „Наставница је рекла да ће можда одложити али то није било сигурно. И ми смо размишљали, знамо да то није у реду али лакше нам је да добијемо по један неоправдани него да поправимо после толике јединице које бисмо сигурно добили. Многи од нас немају ни један неоправдаани а и ови други имају само по један, два.“

Није ли ово врхунац искрености? Није ли то крајњи израз слободе? Да без увијања од речи до речи кажеш оно што мислиш и да си скроз у реду са тим…

Нисам их грдила. Рекла сам им да су у праву, да то што су урадили није у реду и да носи одређене последице. Добили су неоправдани али добили су од мене и једно као кућа велико хвала што ми верују и што се до те мера осећају слободним да се изразе онако како мисле и осећају.

А онда је уследио врхунац врхунца када сам их упитала зашто су повели Јоцу. Они су били врло изненађени тим питањем јер њима није било јасно зашто га не би повели. За њих је највећи проблем било бежање. Само су ми лежерно одговорили:

„Па, разредна, нисмо могли да га оставимо. Зашто бисмо то урадили?“

Никада нисам плакала пред ученицима. Нисам ни тада, али ево не знам како сам се суздржала.

Били су тек шести разред а били су тако велики људи. Показали су солидарност, толеранцију, разумевање, непостојање ни трунке дискриминације. Све оно на шта би многи одрасли требало да им позавиде. Он је био њихов друг који понекад мало виче, или неће одмах да одговори кад га нешто питаш. Онај који учи на другачији начин али то је све. То су за њих биле разлике које нису биле ништа веће него све остале разлике које постоје међу њима као појединцима.

Када сам јавила Јоциној мами да је он побегао са часа, она је прво била у благом шоку. У ствари изненадила се, заћутала за тренутак а онда је почела да се смеје: „Мој Јоца побегао са часа!“ Која је то радост била јер то је био тренутак кад је њен син коначно био исти као и други.

Што он у суштини и јесте: исти као и сви остали а опет различит и посебан колико је и свако од нас јединствен и непоновљив као људско биће.

12 comments On Како је дечак са аутизмом побегао са часа

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer

Sliding Sidebar

© 2022 Copyright: tijanamaric.rs
-->