Izneverena očekivanja ili Kratka priča o slobodi

Dođi ujutru da jedemo plazmu i mleko i da gledamo crtani.

Još uvek sanjivim očim gledala je poruku na mobilnom telefonu pokušavajući da razazna misli koje joj se motaju po glavi. Nije obavila nijedan jutarnji ritual da pomete ostatke prethodnog dana i polu-prospavane noći iz prostranih prostorija svoga uma.

Šta ako bih otišla? Koga briga…

Otkucala je na osetljivoj tastaturi: Evo samo da se istuširam i dolazim.

Znala je da će ga iznenaditi.

Nenad je bio njen drug iz detinjstva. Iz osnovne škole, zapravo. Pisac, lutalica, uživao je u svemo onome što pravi boemski život nosi sa sobom. Ali, i pored toga, ona je znala da će ga iznenaditi, jer od fine devojke niko ne očekuje tu dozu ludosti. Baš zbog toga je ono što ona radi uvek delovalo bar duplo luđe nego što jeste.

Dete je u vrtiću, Marko je na poslu… Šta bi loše moglo da se desi… Pomislila je i otišla pod tuš.

Navukla je dugu široku plavu haljinu i izašla u toplo letnje gradsko jutro. Haljina joj se motala oko nogu dok su joj putnici namernici slali glupave muške šeretske osmehe kao da je samo njih čekala čitavog svog života. Prvrnula je očima na dobacivanja i uletela u prvi taksi koji je naišao.

• Iznenadila si me je l’ znaš? Morao sam brzinom svetlosti da sredim sobu i istuširam se.
• Znam. ­– odgovorila je.

Čula je neku ženu kako se smeje glasno i zvonko. Taj smeh mirisao je na slobodu i opuštenost. Shvatila je da je to ona i da odavno nije čula ovaj deo sebe. Utišala ga je da slučajno neko ne bi pomislio kako je ona nemajka koja se zabavlja, utišala ga je jer ne priliči da majka ispunjava svoje potrebe, utišala ga je da bi ušla u ulogu majke-žrtve jer samo tako će i ona i oni oko nje biti sigurni da vredi. Kao žena, kao majka, kao kraljica.

• Hajdemo na more. Vidi, imam plan: Krenemo sad odemo do Crne Gore, a onda možemo u Italiju. Ili još bolje, u Španiju ili gde god ti želiš. Gde bi ti želela da idemo?
• Nenade, to je neizvodljivo. Ukrala sam ovaj tračak slobode od dosadne svakodnevice i to je to. Ja imam porodicu… – prošaputala je poslednje reči.
• Hej, preživeće bez tebe.

Odzvanjale su joj ove reči u ušima još dugo nakon susreta sa Nenadom. Hm, da li bi preživeli? Naravno da bi, bože svašta. Ali šta je onda problem?

Možda joj se nikad više ne bi javili. Možda bi potpuno okrenuli glavu od nje, zamrzeli je. Možda bi je odbacili.

Kao nakeženo lice zločinca iz horor filma pojavio se on – strah od odbacivanja.

I shvatila je da je spremna na ludost, ali samo na određenu dozu koja ne bi ugrozila sliku fine devojke koju je tako brižljivo gradila godinama.

A falila joj je.

Ludost.

Ona prava iskonska ludost što čini čoveka autentičnim

Jer, za dobar život potreban je mir, a za sjajan život neophodna je ludost. Malo začina koji će da iznenadi. Malo ljutog tamo gde se očekuje slatko.

Izneverena očekivanja – tu spava draž ispunjenog života.

Pričala je sa Nenadnom još dugo tog jutra, sve dok se jutro nije pretvorilo u dan i alarm zazvonio podsećajući na svakodnevne obaveze koje niko drugi sem nje ne može obaviti.

Prisećali su se starih dana, ljudi koje su oboje poznavali, pričali o vremenima i prostorima u kojima se nisu videli, raspredali filozofiju života, i…

To je sve.

‍