Ja nisam talentovan za pisanje. Imao sam dvojku na pismenom iz srpskog

SAVETI ZA RAZVOJ VEŠTINE PISANJA

Jednom davno sedela sam sa koleginicom, profesorkom srpskog jezika, koja je pregledala pismene zadatke. Ona je radila u srednjoj školi a ja u osnovnoj. Već je bila završila sa ocenjivanjem kad mi je rekla: „Ej, molim te da čuješ ovo“ i uzela jedan rad da mi pročita. Slagala bih sad kada bih napisala naziv teme ali bilo je nešto u vezi sa prijateljstvom. Uze ona rad jednog dečka i poče da čita. Dečko je pisao o svom biciklu ali iz ugla tog bicikla, baš kao da mu je on najbolji prijatelj. Za mene to je bila neverovatna priča. To kako se momak prebacio u perspektivu ovog prevoznog sredstva i posmatrao okolinu i sebe kao vlasnika dvotočkaša, bilo mi je stvarno zapanjujuće. Iskreno sam se oduševila i pitala šta je dobio.

„Dvojku“, reče koleginica.

„Molim??“ zabezeknem se ja, „pa nemoj to da radiš, kako dvojku, rad je odličan, vidiš li ti kakva je to ideja?!“

Ona je samo okrenula rad ka meni i ja sam videla kako se sve crveni. Podvučene rečenice, strelice koje pokazuju gde šta ide, brojevi iznad reči iz istog razloga – sve je ukazivalo da je gramatika katastrofa. A i pravopis. Bi mi žao iskreno, ali ne može 5. „Aj mu bar reci da su ideja i umetnički dojam za peticu i upiši mu u neku svesku, molim te“.

Srela sam mnogo ljudi koji žele da pišu ali smatraju da nisu talnetovani za to. I onda se tu njihova priča završi. Bude im dovoljno da kažu sebi „Ma ne mogu ja to, nisam talentovan“ i odustanu od nečega što jako žele.

Pre nego što presečeš sebe već u prvom pokušaju, prvo proveri da ti ovakav način razmišljanja nije možda samo paravan za lenjost ili strah. I jedno i drugo je u redu, samo važno je da znaš šta je u pitanju i zbog čega odustaješ (odustaješ li?).

Pre svega da otkrijemo tajnu kako uopšte izgleda ocenjivanje pismenog zadatka iz srpskog.

Postoji nekoliko kriterijuma na osnovu kojih se izvodi ocena. Ako je slobodna tema u pitanju (nije iz književnosti), onda se ocenjuju poštovanje gramatičkih i pravopisnih pravila, kompozicija sastava, sadržajnost i ideja. Ako se ocenjuje sastav na temu iz književnosti onda se prethodno pomenutim kriterijumima dodaje i poznavanje analize književnih dela (razumevanje stilskih figura, analize likova, teme itd.).

Kao što se vidi iz ovoga, ono što se ocenjuje na pismenom zadatku iz srpskog jezika, nema mnogo veze sa talentom za pisanje. Moguće je da neko uopšte nije talentovan ali je odlično savladao sve tehnikalije: naučio je gramatiku, pravopis, proces slaganja delova u celinu (kompozicija), naučio je kako da se fokusira na određenu temu i tako napisao perfektan rad za peticu a da nema ni trunku darovitosti za pisanje.

Nijedan nastavnik neće dati manje od 5 učeniku koji je u svom radu ispoštovao gramatička i pravopisna pravila, ima jasnu kompoziciju i razumljivo se izražava a nedostaje neka originalna ideja ili rečenice ne obiluju stilskim figurama.

S druge strane, ideja može biti fenomenalna, upotreba ukrasnih elemenata zadivljujuća ali bez gramatike, pravopisa i jasne strukture gotovo da je nemoguće dobiti pet.

I šta je sad talenat za pisanje?

Da li je talentovan onaj koji sa lakoćom nauči gramatiku i pravopis koje zna da primeni prilikom pisanja ili je talentovan onaj koji ima sjajnu ideju ali ne ume sve da posloži kako treba?

Neko ume po prirodi da se izrazi jasno i smisleno u pismenoj formi i vrlo lako upija pravila jezika – to bi možda mogao da bude talenat za pisanje.

Međutim, da li nam je to neophodno da bismo pisali?

Naravno da ne.

Isto kao što ne moramo po prirodi da imamo „sportsko“ telo da bismo vežbali i trenirali neki sport, isto tako ne moramo da budemo nadareni za pisanje da bismo pisali.

Pravo pitanje je: da li imaš želju, volju i potrebu da se izražavaš u pisanoj formi?

Ako je odgovor da, onda odahni i prestani da razmišljaš o talentu i onome što ti je bog dao ili nije dao i sedi da zagreješ stolicu. I nemoj samo da je greješ (iako nekad i sedenje i gledanje u prazan list papira može da bude vrlo produktivno) važno je da ponekad (čitaj često) nešto i radiš.

Šta treba da radiš da bi razvio svoju veštinu pisanja?

Treba da pišeš. Sedi i piši. Piši svuda i piši uvek. Kupi jedno blokče ili sveščicu (svesku, rokovnik, beležnicu šta god) i zapisuj. Beleži kako izgleda stvarnost oko tebe, kakvo je okruženje, šta se desilo toga dana, o čemu razmišljaš, o dijalogu koji čuješ. Piši šta radi komšija u stanu iznad tebe, nagađaj. Nije važno šta pišeš, važno je da pišeš i uvežbaš da se izraziš pisanom rečju.

Bilo koja veština razvija se tako što se vežba.

Možeš da upišeš neki kurs pisanja, ali sama teorija bez upotrebe, bez svakodnevne prakse, ne znači ti ništa. Nikako nećeš od jednom propisati, moraš se raspisati. Ako to znači da pišeš i besmislice, piši ih. Zapisuj svoje misli koje se roje nasumično i bez iakvog reda.

Odličan način da se raspišeš jesu takozvane jutarnje stranice. Ja stalno pričam o njima i preporučujem ih svima koji žele da se bave pisanjem. Potrebno je da svako jutro pišeš na tri stranice ono što ti dođe. Važno je da bude ujutru. Meni je ova tehnika donela mnogo toga, od raščišćavanja misli i oslobađanja od mentalnog „smeća“ do poboljšavanja pisanja i rađanja neverovatnih ideja.

Druga tehnika koju ti preporučujem jeste dopisivanje. Piši mejlove nekome ko je raspoložen da ti odgovori. Bilo bi lepo da imaš svog stalnog mejl-sagovornika ili sagovornicu. Ovo je odlično za vežbanje pisanja iz više razloga. Sa druge strane imaš osobu kod koje ćeš direktno i konkretno moći da vidiš kako je razumela to što pišeš. Imaćeš povratnu reakciju na svoje pisanje, možda i komentar i sugestiju. Sve ovo mnogo znači za spisateljski razvoj samo je važno da isključiš sujetu.

Ako se plašiš reakcija drugih, moraš da deluješ uprkos strahu ili da odustaneš od pisanja. Na tebi je da odlučiš šta ti je prioritet.

Čitaj. Sedi i čitaj. Kada ne pišeš, onda čitaj. Čitaj svaki dan i čitaj sve što ti padne u šake. Pisanje i čitanje čine nerazdvojnu celinu. Čitaj da bi izgradio kritički stav prema onome što čitaš i prema onome što pišeš. Čitanje je važno i za izgradnju stila pisca. Da, postoji mogućnost da će se tvoj stil menjati u skladu sa onim što čitaš i da ćeš čak i ličiti na pisce čije knjige čitaš, ali to nema veze. Tvoj stil je tvoj stil i uvek ćeš imati lični pečat u pisanju bez obzira na to da li si svesno ili nesvesno „pokupio“ nešto od nekog drugog pisca.

Ono što čitaš, oblikuje tvoju svest.

I ovo ne važi samo za knjige. Sve što čitaš utiče na to kako razmišljaš (i vesti, reklame, blogovi, tekstovi na društvenim mrežama) a to kako razmišljaš, direktno je u vezi sa onim kako živiš. Zato pamet u glavu i čitaj sa svešću da taj materijal utiče na tebe.

Čitaj klasike. Dobro je čitati popularnu psihologiju i knjige za rad na sebi. Dobro je znati zašto je važno ustajanje u 5 (mada mislim da bi ti neki seljak sa Zlatibora mnogo bolje to objasnio) i koje su navike uspešnih ljudi, ali pored toga trebaju ti i klasici ako želiš da razviješ veštinu pisanja. Klasici nisu bez razloga to što jesu – klasici. Uz njih učićeš o pisanju od najboljih, učićeš bez objašnjavanja o tome šta treba da radiš da bi dobro pisao, učićeš na primeru a to je najbolji vid učenja. Čitajući klasike obogatićeš rečnik i nećeš u svom pisanju vrteti tri o po reči koje su dosadile i bogu i narodu već ćeš biti u mogućnosti da iznenadiš čitaoce.

A to je ono što ljudi vole – da se iznenade i da njihova očekivanja budu izneverena jer to je ono što ubija dosadu.

Ono što ja mogu da ti ponudim je da budem tvoja mejl-sagovornica. Prijavi se na moj njuzleter koji ide petkom klikom ovde, čitaj i odgovaraj na pročitano pa možda započnemo jednu lepu spisateljaku razmenu.

‍