Kako da daš otkaz na sigurnom poslu

Pre nego što ti odgovorim na ovo pitanje, vrlo je važno da dobro razmisliš i saznaš da li zaista želiš da daš otkaz ili te samo ego gura na tu stranu zato što je to moderno. Svi pričaju o promeni posla, prelasku u preduzetništvo, karijernim zaokretima, pravljenju biznisa od hobija, pa hajde i ja da se priključim. Sedneš lepo, samostalno ili sa nekim stručnim licem (psihoterapeutom, koučem…) i dobro prečešljaš šta je to što stvarno želiš.

Ako posle preispitivanja ustanoviš da zaista želiš da promeniš posao ma koliko da je on siguran i ma koliko svi drugi pričali da ne treba to da radiš, ti ipak kreni u svoju avanturu. A ja ću ti kroz svoju ličnu priču pokazati jedan od načina kako možeš to da uradiš.

Moja priča

Ja sam bila zaposlena u osnovnoj školi nekih 11 godina. Predavala sam srpski jezik učenicima od 5. do 8. razreda. Važno je da ovde kažem i to da obožavam svoj posao. Podučavanje je moj poziv i ja zaista iskreno uživamu tome, međutim, već nakon prve generacije kojoj sam bila razredna, osetila sam kao da sam zaokružila svoju poslovnu priču. To je bilo posle tačno 4 godine rada u školi. Odlučila sam tada da ne verujem svom osećaju i da je nemoguće da sam posle samo četiri godine dobila od tog posla sve ono što mi je trebalo. Znala sam da ne želim da čitav radni vek provedem na istom radnom mestu, ali 4 godine, ej! Nije li to baš malo?!

I tako je došla nova generacija učenika, veoma izazovna. U odeljenju imala sam učenika sa autizmom (ovde možete pročitati jedno od iskustava sa ovom neverovatnom generacijom) i to je od mene zahtevalo nova usavršavanja, razvoj novih veština, što predavačkih, što komunikacionih i pedagoških. Za mene je to bila prava stvar.

U međuvremenu usavršavala sam se i iz drugih oblasti jer sam pored redovnog posla morala da radim i sa strane. Mnogo volim da radim a i imala sam potrebu da zaradim više nego što je to moguće u školi. Pošto volim da vežbam, postala sam instruktorka joge i lebdećeg sistema vežbanja. U dva navrata pokretala sam svoje grupe za vežbanje, ali oba puta samo što sam počela sa grupama, zatrudnela sam i morala da prekinem sa vežbanjem. (Sada već imam dvoje dece pa sam jogu malo ostavila po strani).

Povratak na posao posle prvog porodiljskog odsustva bio je u redu, ali daleko od onog entuzijazma koji sam imala kada sam se zapošljavala. I dalje sam volela svoj posao podučavaoca, ali mnogo toga tu je nedostajalo. Jednostavno nisam se tu više pronalazila. Osećala sam se kao da nisam na pravom mestu u pravo vreme. Vrlo brzo nastupila je druga trudnoća, pa drugi bebac, korona i novi povratak na posao.

Kap koja je prelila čašu

Iako sam sad već uveliko znala da ne vidim sebe više kao nastavnicu srpskog jezika u osnovnoj školi, vodila sam se mišlju da ja ipak imam siguran posao. Šta to znači ciguran posao? Pa plata stže svakog 6. i 21. u mesecu, nije velika, nije ni ono što ja želim i koliko želim, ali bar znam kolika je i da će SIGURNO „leći“ na račun i da ću imati za kredit i za pelene i za račun za telefon i… to je otprilike to.

I da se razumemo, ovaj tekst nije posvećen tome kolika je plata prosvetnim radnicima i da li je to u redu ili nije, ovde se samo radi o promeni posla i mojim ličnim motivima. Napomenula bih i da kada sam se tek zaposlila, plata u prosveti je bila mnogo manja nego što je sada, ali sam ja išla sva srećna i entuzijastična na posao jer me je taj posao ispunjavao. Sada sam znala da moram nešto da menjam a plata nije bila jedini razlog.

Život je opasan igrač pa pošalje situaciju da se posle drugog porodiljskog na posao vratim baš kada je počela onlajn nastava. Zamislite to, upoznajem se sa decom preko kamere, prelazim na skroz nov način rada, korona, moja deca ne mogu u vrtić, vraćaju ih kući zbog i najmanje slinice, pokušavam da pišem, da radim „to nešto svoje sa strane“ ne bih li dovoljno učvrstila teren da bih mogla da napustim siguran posao. Ne ide. Ne može. Energija odavno ušla u rezervu, sijaju sve lampice, pišti upozoravajuća sirena, sistem je pred kolapsom.

„Ja ne mogu više ovako“ bila je rečenica koju je moj suprug slušao po nekoliko puta dnevno. „Ja mrzim taj posao. Ne mogu to više da radim.“

I to je bilo to. Doterala sam cara do duvara čim sam pomislila da mrzim posao koji zapravo volim a samo sam želela da ga radim na drugačiji način.

Osvanuo je divan aprilski sunčani dan. Vraćala sam se iz prodavnice i nadomak ulaza u zgradu pozvala sam direktora škole da mu saopštim da prestajem da radim u školi. Ne mogu opisati koliko se začudio, i ne samo on, svi su se čudili. Niko nije mogao da veruje. Evo prošlo je već nekoliko meseci od tada pa se i dalje pojavi neko ko kaže kako sam napustila gospodski posao.

Jedva sam završila razgovor sa direktorom od knedle u grlu. Lepo smo se ispričali, pozdravili a onda sam sela na stepenište ispred ulaza i plakala kao kiša. Naišao je moj suprug kome naravno ništa nije bilo jasno. Samo sam rekla:

„Dala sam otkaz.“

Nije to lako iako sa strane izgleda da jeste. To je nekako kao da imaš partnera koji je dobar čovek, godinama ste zajedno, navikli ste se jedno na drugo, ali to više nije to. Nema ljubavi i znate da morate da se rastanete i da je to jedino dobro za oboje jer ako ostanete u vezi, upropastili biste jedno drugo. Bolje je da na moje mesto u školi dođe osoba puna elana za rad kao što sam ja bila u početku.

O rastanku sa đacima ne želim da pišem mnogo. To je baš teška priča za mene jer su deca moja velika ljubav i obožavam da radim sa njima ali ovoga puta prevagnulo je nešto drugo. Dobar deo godina i ostajala sam na tom mestu upravo zbog dece.

Strah & očekivanja

Ako me pitaš da li sam se plašila i da li se plašim, odgovor je ne. Jednostavno nemam strah od toga šta će biti sutra i imam poverenja u svoje sposobnosti. Čvrsto verujem u to da šta god da bude danas, sutra, je ću se snaći. Ni jednog trenutka nisam se pokajala zbog svoje odluke jer ne živim u prošlosti. To što je bilo, bilo je, idem dalje. Moja velika želja je bila da radim u školi i to baš u toj koju sam i sama završila. Tu želju sam ostvarila. Verovatno da se zbog toga i ne kajem. Sada imam želju da budem preduzetnica i podučavanjem se bavim na drugačiji način, kroz svoj sistem. I tu želju evo ostvarujem.

Ako me pitaš da li imam očekivanja, odgovr je: O da, nego šta nego imam! A šta ako mi se ta očekivanja ne ostvare? Pa ništa, napraviću druga.

Zašto sam ti sve ovo ispričala?

Pa eto, ako razmišljaš o tome da promeniš posao ili daš otkaz jer ti se više ne radi, možda ti moje iskustvo pomogne da prevagneš na neku stranu. Sve ovo napisala sam da vidiš da nije lako, ali tim pre ćeš znati koliko je tvoja želja jaka. Tim pre ćeš znati šta su tvoji prioriteti. Sigurnost posala apsolutno može da ti bude prioritet i to je skroz u redu. Najvažnije je da se osećaš dobro. Ja se nisam više osećala dobro na poslu koji sam radila i to je glavni razlog zašto sam otišla jer je moj prioritet da se osećam dobro dok nešto radim. Samo tako mogu da dam svoj maksimum.

‍