Kako da počneš
„Previše planiranja ubija magiju.“
Snežana Marković
Sećaš se one situacije iz škole: na tabli napisana tema a ispred tebe otvorena vežbanka sa linijama, ni jedna linija popunjena. Ni naslov ne možeš da napišeš. Kako da počnem? Roje se misli. Bio jednom… Ma ne, to je bajka. Jednog dana… Uf! To je tako ustaljeno i suvoparno? Šta će reći profesor? Kakvu li ću ocenu dobiti? Ja nemam pojma. Nikad neću napisati ovaj sastav. Užas! Pritisak se diže, vreme prolazi, srce lupa…
Mislim da ne postoji osoba koja bar jednom nije bila u ovim cipelama.
U sličnoj situaciji sam bila i ja danas (školu da ne pominjem, stalno je bilo tako a uvek sam uspevala da napišem sastave i dobijala petice, ni manje ni više), samo što danas je ipak bilo drugačije. Danas pišem i radim iz drugih pobuda i imam veliko iskustvo sa raznim počecima u životu. Danas sam shvatila da zapravo volim početke i da su se nekadašnji opterećenje i stres sada pretvorili u uzbuđenje i entuzijazam. Sada stojim pred praznom stranicom sa nestrpljenjem iščekujući šta će se to na njoj pojaviti. Evo mog odgovora na pitanje zašto nam je teško da počnemo i iskustva kako je moguće da se osećaš sjajno na početku.
Zašto mi je teško da počnem?
Odgovor je vrlo lak i tu stupa na scenu citat sa početka: „Previše planiranja ubija magiju“. Previše razmišljamo unapred, pokušavamo da predvidimo sve korake (što inače u svakodnevnom životu nebrojeno puta radimo) i to nas blokira. Mi prosto nismo sastavljeni tako da možemo da predvidimo sve korake. Da, treba imati plan, okvirno, ali svi mogući koraci? Da li je to realno? Pa kako bismo to mogli da znamo? Život je toliko nepredvidiv i upravo zbog toga ima magiju. Zašto bismo uostalom znali sve unapred? Zar nam u tom slučaju ne bi bilo dosadno? Nego šta bi! I ništa ne bismo uradili. A i zašto bismo kad znamo sve šta će da se desi? I tako se vrtimo u krug i zbog previše planiranja, ograničavanja sopstvenim mislima mi ne uradimo ono što toliko želimo. Pa kad se tu pridoda još i nedovoljno vere u sebe, strah od neuspeha, strah od uspeha (verovali ili ne ovaj strah je čak i jači od straha od neuspeha), strah od izlaska iz zone komfora i ko zna šta sve još… kao najbolja opcija izgleda nam odustajanje. E tu je kvaka, tu je ključ! Ne odustaj ni po koju cenu! Nešto te vuče da to uradiš, napišeš, želiš, moraš, hoćeš… Ne odustaj! Suoči se sa svojim strahom, jer tako se rađa hrabrost, tako se napreduje. Svet je pun primera, samo se treba osvrnuti oko sebe. Pa šta bi bilo sa nama da je Tesla odustao jer nije znao kako da počne?
Svaki početak je težak
Sad bi bilo idealno da nekako mogu da prevrnem očima na ovu izjavu. Šta ovo uverenje uz koje smo odrastali tačno znači? Težak nam je i kofer kad treba da idemo na odmor pa ga mi ipak nosimo. Strpamo svašta u njega što mislimo da će nam trebati i teglimo ga, vučemo, podižemo, spuštamo, gubimo, nalazimo… Zašto? Pa zato što imamo cilj. Idemo na odmor da uživamo, da koristimo sve te lepe stvari koje smo poneli. To je baš divan razlog zbog kog nosimo ovaj teški kofer. Tako je i sa bilo kojim početkom. Možda će nam biti teško da se suočimo sa sobom ali posle toga sledi nešto stvarno dobro, opušteno. Pa zar nije sjajno pomučiti se za to? Posle toga sledi samo naš uspeh, naša realizacija ideje, naš sledeći korak napred… I na kraju krajeva samo postaviš sebi pitanje: teško mi je u odnosu na šta? U odnosu na to da sedim i ne pomeram se ili samo nastavim da se vrtim u krug?
Dobro, sve je to ok, ali kako da počnem
Pa lepo. Udahneš, izdahneš i samo počneš. Napraviš jedan korak, pa drugi, napišeš jednu reč, rečenicu, pustiš da ide, da teče, vratiš se, precrtaš, napišeš nešto drugo, opet ideš dalje, počneš bilo kako i rešenje će doći, veruj mi. Samo ne odustaj! Kreni! Ne znaš gde da ideš danas? Nema veze, kreni, sigurno ćeš negde stići. Uživaj u magiji nepoznavanja sledećeg koraka. Pusti život da te iznenadi. I uvek imaj na umu: radiš to za sebe, to si ti!
Šta ako mi ne uspe?
Ništa. Počni ponovo. Počni nešto drugo, kreni u drugom pravcu, pitaj nekog za pomoć, preispitaj svoju želju, odmori. Kažu ljudi kad im nešto ne uspe: „Izgubio sam vreme.“ Pa nisi, naučio/la si nešto novo, shvatio/la šta nije za tebe. To je blagoslov. Samo ti biraš da li ćeš to da posmatraš kao lekciju ili kao neuspeh. Zar nije sjajno što si se i ovog jutra probudio/la i još uvek imaš mogućnost da počneš ponovo?
Šta ako mi uspe?
Ej, pa to je tek fantastično! Čestitam! Samo nastavi dalje! Uz ovo pitanje može se odgovoriti i na to kako da znamo da nam je uspelo. To je veoma lako, pratiš svoj osećaj. Ako se osećeš dobro, ako imaš volje da nastaviš, želiš drugima da pričaš o tome, osmehuješ se kada razmišljaš o svom radu, nadovezuju se nove ideje, preplavljuje te dobra energija… To je to! U tom slučaju nije važno kako će te drugi oceniti, da li ćeš na svom sastavu dobiti dvojku ili peticu, važno je kako se ti osećaš. Ako se dobro osećaš, ocena koja dolazi spolja ne sme da te poremeti.
Ovo je moj prvi tekst na blogu koji predstavlja moj novi početak, moj najnoviji početak. Ispunjena uzbuđenjem jedva čekam da vidim šta će izrasti iz ovoga. Moj prvi tekst napisan je da pomogne tebi koji/koja si na početku i osećaš strah, i misliš da samo tebi ne ide i da je tebi najteže, napisan je da ti da ideju i vetar u leđa, da ti pokaže da nisi sam/a.
Ako ti se dopao ovaj tekst, prijavi se na moju mejling listu i budi deo grupe koja će jednom nedeljno čitati moje mini priče koje neće biti objavljivane ni na blogu, ni na društvenim mrežama ili nekom drugom mestu.
Uživaj!
