Koliko boli nepravda

Znate li ko je Kalimero? Nešto starije generacije sigurno se sećaju crtaća čiji je glavni lik malo crno pile sa delom ljuske od jajeta na glavi. Rođen je kao jedino crno pile u porodici među žutim pilićima a glavne rečenice koje je izgovarao su: „Pa to je prava pravcata nepravda“, „Niko me ne razume“, „Mene niko ne voli“.

Eh, Kalimero… Kad bi samo znao koliko nisi jedini…

Otkud ovaj duhoviti i druželjubivi ljubitelj pravde u mojoj priči?

Kao neko ko je pokušavao da odboluje sve teškoće i boli ovog sveta, odlučila sam da pomognem Kalimeru, svakom Kalimeru do kog dođe ovaj tekst, na njegovom putu isterivanja pravde.

Ako bismo sada pokrenuli razgovor o tome šta je nepravda i šta bi bilo pravedno, taj razgovor bi se pretvorio u ozbiljnu filozofsku raspravu. Pošto to nije put kojim želim da idem, ostaviću se ozbiljnih filozofskih i psiholoških definicija i podeliti sa vama svoje iskustvo.

Još kao veoma mala devojčica susrela sam se sa svojom osetljivom prirodom. Davne 1985. godine izašao je album Olivera Mandića sa pesmom „Pomagajte drugovi“. Ne znam koliko znate tu pesmu ali u refrenu su stihovi:

„Pomagajte drugovi, hoću da se ubijem zbog nje, zbog nje,

Šta ću s ove ruke dve, kad sam njoj već dao sve, baš sve, baš sve“

Već na samu melodiju a posebno na ovaj deo teksta, ja kao četvorogodišnja devojčica pružala sam ruke i plakala kao kiša. Nikome nije bilo jasno kako je to moguće da tako malo dete razume i oseća ovakvu pesmu.

Onda, kada mi je otac prvi put odrecitovao Pesmu o keruši Sergeja Jesenjina, to je ujedno bio i poslednji put. Sva u suzama sam ga molila da to više nikad ne uradi. Još jedan jedini put u životu sam je pročitala kada sam bila 8. razred a kao nastavnica srpskog jezika, slavila sam što su je izbacili iz programa pa ne moram da je čitam iznova i iznova.

Zašto sve ovo pričam i kakve to veze ima sa nepravdom?

Sa istom snagom emocija doživljavala sam svaku nepravdu koja se desi. Kada bih počela da nabrajam šta sam sve smatrala nepravednim, mislim da ni sav internet prostor ne bi bio dovoljan da se ta lista smesti. Primećivala sam nepravdu na svakom koraku.

Recimo maštala sam o tome da otvorim azil za pse, ali kako pobogu da napravim granicu? Taj azil sigurno ne bi mogao da bude toliko veliki da se u njega smeste svi psi lutalice.

Htela sam da budem i hraniteljka, ali kako da odaberem jedno ili samo nekoliko dece koje bih čuvala?

Onda, sve te objave koje prikazuju ljude i decu kojima je pomoć preko potrebna, a ja nemam toliko novca da pošaljem onoliko poruka koliko je potrebno.

Neko bi sad rekao da je dovoljno uraditi bar nešto jer bolje je išta nego ništa, ali meni se tada činilo suprotno jer sam htela da pomognem čitavom svetu, zapravo imala sam osećaj da to treba da uradim, da je to moja dužnost.

Želela sam da postanem psihoterapeut ali sam shvatila da me teške životne priče previše pogađaju. Doživljavala sam tako veliki bol da ne bih ni bila u stanju da nekome pomognem.

Onda sam postala profesorka srpskog jezika. Radeći sa decom shvatila sam da zaista dajem jedan lep doprinos svetu jer nastavnički poziv nikad nije samo čisto podučavanje određenog predmeta. Ali ipak škola je bila mesto gde sam se možda najviše, tj. najbliže srela sa nepravdom. Stajale smo jedna naspram druge, licem u lice. Mogla sam da osetim njenu hladnoću i vidim njene grozne zube iskežene kroz podsmeh. Smejala mi se u lice i kao da je govorila:

„Šta ti zamišljaš ko si? Misliš da ćeš ti da učiniš ovaj svet boljim? Glupačo! Ovaj svet je takav kakav jeste.“

Ogrnula se svojim groznim crnim kaputom i odlepršala dalje dok se iza nje još dugo čuo smeh iz horor filmova.

Taj susret bio je vrlo bolan, ali nakon njega nešto se promenilo. Dugo mi je u glavi odzvanjala rečenica „Ovaj svet je takav kakav jeste“.

Šta sam naučila?

Istina je da sam se prvo fizički razbolela pa je onda počelo učenje, tj. počeli su da se javljaju uvidi i krenula sam putem promene. Primećivala sam nepravdu na svakom koraku. To u osnovi ima dobar cilj, želju da svima bude dobro i da svet bude prijatno mesto za život. Međutim, stalni fokus na loše stvari koje se dešavaju, posebno na ponašanje nekih ljudi koje povređuje druge ljude, vodio je nigde drugde nego u osudu.

Osuđivanje, bilo da je usmereno na ljude ili na ponašanje (ako smo dovoljno iskreni prema sebi, priznaćemo da se nekako osuda uvek premesti više na osobu nego na ponašanje), dalje vodi u ljutnju. Želeći sve veće dobro, Kalimero postaje sve više ljut, kostantno ljut, na one koji nisu dobri i tako propušta da vidi ono što je stvarno važno a to je balans.

Ovaj svet je zaista takav kakav jeste, sa svim lepim i ružnim, sa crnim i belim, sa lakim i teškim… i sa svim onim nijansama između. Kad se ovako kaže, deluje lako ali uistinu daleko je od lakog za one koji su kao Kalimero jer njih mogu da bole i sitnice ali najčešće su to jako teške stvari koje oni ne mogu da promene a ipak žele.

Najvažnije od svega je upoznati sebe i zapitati se odakle ova želja da svima pomognem i ispeglam sve pogužvano, operem sve zaprljano i od sveta napravim rajsko mesto. Još važnije je zapitati se šta ta želja uopšte radi za mene i šta ja hoću time da postignem.

Mene su ova pitanja dovela do otkrića da je moja svrha da pomažem ljudima. O tome kada sam tačno to otkrila i kako, pisaću u nekom narednom tekstu a ovde ću reći samo da je za mene to bilo neverovatno saznanje. Posle dugogodišnjeg traganja za smislom, nebrojeno pročitanjih knjiga, urađenih meditacija, razgovora sa prijateljima i profesionalcima na polju ličnog rasta i razvoja, jedne večeri samo je kliknulo.

Svaki Kalimero ima neverovatnu potrebu da pomogne, ali ne može da otkrije kako to da uradi i onda troši ogromne količine svoje životne energije na proživljavanje tuđe patnje iako to niko nije tražio od njega.

Kalimero uvodi sebe u stanje patnje jer misli da će tako nekome pomoći i da će tako biti bolji čovek i u svojim i u očima drugih a istina je da je to samo način da sebe dovede do stanja bezvoljnosti, nekada i depresije jer ne može da iskoristi svoj puni potencijal. On sumnja u svoju vrednost i vrednost onoga što ima da ponudi ovom svetu. To mu deluje tako maleno. A patnja – ona mu deluje kao nešto baš baš veliko i samim tim i lekovito. Nema veze što njega blokira, važno je da on druge oslobodi bar dela njihove patnje tako što će je on osećati umesto njih.

Deluje apsurdno, ali ljudi sa jako izraženim osećajem za pravdu se stvarno ovako osećaju. Čak i kada su svesni da tu nema ničeg razumnog, na mogu da se otrgnu od toga da se loše osećaju kada vide nepravdu.

Šta je rešenje?

Ključ je u tome da Kalimero prvo upozna sebe, onda zavoli i zagrli sebe iskreno. Tada se događa magija. „Mene niko ne voli“ nije ništa drugo nego maskirano „Ja ne volim sebe“ i „Ja ni ne zaslužujem da me neko voli“.

A zaslužuješ, Kalimero, evo ja ti kažem. I važan si ovom svetu baš zbog toga što ga tako voliš da žrtvuješ svoje dobro zarad njega. Samo, i svet želi da ti budeš dobro, jer kad toliko daješ sebe dok si u bolu, on se pita koliko bi tek mogao da daš kada si dobro!

Ako se pitaš kako da zavoliš sebe i šta to uopšte znači, samo polako, odgovor će doći. Čitanje ovog teksta može da bude jedan korak napred ka tome. I ko zna šta će se još sve otvoriti nakon toga. Ne postoje instant rešenja.

Ono što ću ja još da ti dam, jeste knjiga koja će ti pomoći da dođeš do još jasnijih odgovora kako osećaj za nepravdu da iskoristiš konstruktivno i kvalitetno. Knjiga je u pripremi i uskoro će biti dostupna. Do tada čitamo se ovde.

‍