Lako je tebi

Kada je ova tema u pitanju, čini mi se da postoje dve grupe ljudi. U jednoj su oni kojima je veoma teško i stalno govore drugima kako je njima lako a u drugoj su, naravno, ti kojima je lako (gledajući iz ugla ovih kojima je teško). Hajde pogađajte u kojoj sam ja grupi!

I odgovor jeeee…..

Meni je lakoooo!!!

Moja priča

Otkad znam za sebe, sa svih strana sam slušala taj čuveni komentar „Lako je tebi“ i prošla sam kroz razne faze zahvaljujući ovoj rečenici. Deluje mi da mi se urezala u pamćenje čim sam je prvi put čula. Verovatno da je i bilo tako jer sam je sigurno čula baš onda kad sam doživljavala nešto što za mene i nije bilo baš tako lako. Govorili su mi „Lako je tebi“ i dok sam studirala, polagala ispite, padala, i kad sam imala dečka i kad nisam, i kad sam išla na more i kad nisam, i kad sam našminkana išla na posao, i kad sam se vraćala sa bolovanja i kad sam proživljavala baš neke bolne epizode, uvek se našao neko da mi objasni kako je njemu teže i kako postoje mnogo strašnije stvari od toga što se meni dešava. Ma ne znam uopšte da li je postojala neka situacija u mom životu a da nisam naišla bar na jednu osobu koja mi je rekla kako je meni lako jer (pa sad ide i objašnjenje zašto).

Priznajem da nisam razumela zašto to ljudi rade. Da li pokušavaju da na taj način uteše nekog ili im je samo potrebno da istresu svoj problem, pitala sam se. Sve u svemu, u početku mi je veoma smetalo a onda sam, tražeći odgovor na pitanje zašto, prošla kroz tri etape razvoja na ovom polju i ne samo da je prestalo da mi smeta, nego sam sad čak i srećna kad mi neko kaže: „Lako je tebi“.

Prva faza: Uvređenost

E sad, prva faza kroz koju sam prošla je ta da mi je bilo ekstremno krivo, ponekad čak i nepodnošljivo, kad mi neko to kaže jer se dešavalo baš u nekom za mene jako jako teškom trenutku. Tada sam pokušavala da dokažem da je meni zaista teško, i da patim ili šta već, da mi nije ni do čega a posebno ne do razmišljanja o tome kako mi je u stvari lako. Međutim, uvidela sam da me druga strana ne razume, i ne samo da ne razume, nego je uopšte ne interesuje! Dam ja objašnjenje, argumentovano naravno, a zauzvrat dobijem najčešće: „Pa dobro ok, ali ipak…“ ALI IPAK! Šta ali ipak? Tebi je teže? Ne znam da li je potrebno da uopšte opisujem koliko me je u ovoj fazi vređalo sve ovo. Trebalo mi je samo malo razumevanja, i da razjasnimo, ja nisam neko ko ide okolo i trubi o svojim problemima, već su to bili ljudi koje je navodno interesovalo kako sam. Ovo je ujedno bila i faza potpune zbunjenosti ali i fokusiranosti na te druge ljude. U glavi sam imala pitanja i potpitanja tipa: Zašto mi to rade? Kako je moguće da ne vide? Šta je s ljudima? Zar ne slušaju? Zašto uopšte i pitaju kako sam? Tražeći odgovore na ova i slična pitanja, prešla sam polako na sledeći nivo.

Druga faza: Nije mi sve jedno, ali ajde

Pitala sam se tako šta je s ljudima i zašto mi to govore sve dok nisam uvidela da to nema veze sa mnom. To definitivno nema veze sa mnom jer u svom okruženju imala sam i ljude koji su me razumeli a ovi drugi su zapravo hteli samo da pričaju o sebi i da istresu svoj problem na videlo. Iako sam to znala, i dalje me je peckalo to što ne dobijam razumevanje sa svih strana (jer bilo je među njima i ljudi koji su mi bili navodno bliski kao i onih koji su mnogo vremena provodili sa mnom). I dalje sam osećala da me to vređa ali želela sam da se oslobodim tog osećaja i stalno ponavljala sebi da sigurno postoji neki razlog zašto me ova rečenica žacne svaki put i da se tu sigurno krije nešto što treba da naučim. U ovoj fazi sam polako počela da se okrećem ka sebi i da uviđam šta je to dobro što bih ja mogla odavde da izvučem za sebe. Tada se desio klik i nastupila je:

Treća faza zvana Sloboda

I tako jednog dana žalim se ja svojoj dobroj drugarici kako me „niko“ ne razume a ona mi, nakon strpljivog slušanja moje žalopojke, kaže nešto što me je potpuno osvestilo: „Pa čekaj, molim te, zar ti nije bolje da te vide kao da ti je lako? Zar bi više volela da misle da ti je teško? Znaš li šta ljudi obično misle o onima kojima je teško? Sažaljevaju ih! Želiš li da te neko sažaljeva?“ Auuuu! Želim li ja stvarno da me neko sažaljeva? Pa ne, nikako!! Ni pod tačkom razno! I tada sam, kroz dalji tok razgovora sa drugaricom, konačno shvatila i prihvatila (jer nije dovoljno samo shvatiti): Meni je stvarno lako!

Meni je stvarno lako iz hiljadu i jednog razloga. Lako mi je jer sam iz svake teške situacije izašla još jača i tako što sam naučila nešto važno za sebe, lako mi je jer sam sve te situacije prevazišla i nikad mi se više nisu ponovile, nastavila sam dalje, lako mi je jer nisam ostala da živim u prošlosti vezana ni za jednu od njih, lako mi je jer nisam ljuta i nikog ne sažaljevam i ne mrzim, lako mi je jer sam i u najtežim trenucima mogla da se našminkam, obujem štikle i izađem napolje. Lako mi je jer su mi ljudi, koji su mi govorili da mi je lako, u stvari pomogli da promenim fokus. Sve vreme su mi skretali pažnju na to šta sve lepo imam u životu i zahvalna sam im na tome! Zahvalna sam im što sam uvidela koliko je lepo živeti lako, samo promeniš ugao gledanja i magija počinje.

Ako ti se svideo tekst i smatraš da će nekome koga znaš biti zanimljiv ili od koristi, podeli ga sa prijateljima na društvenim mrežama.

‍