Ovo mame stvarno žele
Bilo je leto. Sećam se da sam išla da rešavam neku papirologiju u vezi sa porodiljskim. Korona u jeku, sve što se tiče papira prilično komplikovano i u redovnim uslovima a u vanrednim tek. Upekla zvezda, asfalt se topi, ja idem sa starijim sinom koji tad ima tri godine. Prelazimo ulicu i on traži sladoled. Dođosmo na onu trafiku preko puta Poštanske štedionice da izaberemo poslasticu, kad nas tamo iza prozorčeta dočeka nasmejano lice:
„Dobar dan, kako ste? Izvolite, da li Vam treba pomoć?“
Trgnuta iz prebiranja u glavi šta će biti i kako će biti, iznendim se ovom ljubaznom pristupu (žao mi je što moram reći da me ljubaznost iznenadila).
„Dobar dan. Dobro sam. Ne treba, hvala. Kako si ti?“
Odgovara mi devojka kako je vruće, ali dobro šta da se radi. Kaže usput kako voli da popriča s ljudima i da ih pozdravi jer svi su tako umorni i zamišljeni. Kaže iznenade se ljudi kad im kažeš dobar dam. Mislim se „Nemaš pojma koliko si u pravu“ i onda mi ona reče nešto što me još više iznenadilo:
„Vidi se da ste baš dobra mama.“
Ovo me je trglo. Izvučem glavu iz frižidera sa sve odgovarajućim sladoledom u ruci i dok sam prilazila trafici da platim, upitala sam devojku:
„A kako znaš da sam dobra mama? Vidiš me prvi put u životu na minut, dva.“
„Ah, pa kako ne, to se odmah vidi. Vidim kako pričate sa svojim sinom, kupujete mu sladoled…“
Bila je tako sigurna u svoju procenu da mi nije ni palo na um da joj se suprotstavim ili dovodim u pitanje njen sud.
Zahvalila sam se još jednom, rekla joj da je divna i da mi je drago što sam imala priliku da popričam s njom tih nekoliko trenutaka. Otišla sam odatle sa najlepšim utiskom radosti u grudima i stomaku.
Mame stalno brinu. I ne mislim sad na one velike brige kad je dete ne-daj-bože bolesno, nego mislim na one svakodnevne brige kojih je taaako mnogo svaki dan po ceo dan.
Da li su oprali zube? Šta ako im se pokvare ako ih ne operu večeras? Joj, ne peru ih dobro a ne daju im da im ja operem? Zašto sada plače? Da li je pojeo previše slatkiša? Koliko dugo gleda crtani? Svi kažu treba 20 minuta a oni gledaju već sat vremena! Da li sam spakovala ranac za vrtić? Šta ako se i večeras upiški? Hoće li mu to ostaviti traumu? Vikala sam – to je sigurno trauma! Zašto sad neće da jede? Naravno, pojeo je previše slatkiša… Doktorka kaže da mu čistim nos 4 puta dnevno a ja nisam stigla ni dva. To će ostaviti trajne posledice na njegovo zdravlje…
I tako u krug u krug, igraju valcer mama i opsedajuće misli pune brige.
I, da, znam da kad se ovo ovako napiše, izgleda kao da majka brine oko gluposti, o sitnicama. Pa šta ako se dete upiškilo u krevet, reći će mnogi, ali ne i mama.
Ona će, kad umorna legne uveče u krevet, tiho, najtiše uzdahnuti da niko ne čuje kako brine oko „gluposti“ jer zaboga „šta će im faliti“, „pa tolika deca su odrasla ovako i onako“. Ali ne, mama zna… mama ima svoje „šta ako“ i „šta ako ipak“ se baš njenom detetu desi to i to.
Gledam ih kako rastu. Svaki dan su tu novi izazovi. To je nikad ispričana priča iako deluje da je ispričana bezbroj puta. To je nešto na šta nikad nisi spremna, koliko god da se spremaš. To je nešto za šta ne postoji fakultet niti prethodno iskustvo koje bi ti pomoglo da reaguješ drugačije nego što možeš u datom trenutku. I brineš. I nekad nisi sva svoja od brige. Znaš da verovatno može drugačije jer mnogi pričaju da može i da rade ili su radili drugačije. Ali ti ne znaš kako. Pa taman naučiš a ono dođe nova situacija gde to naučeno ne možeš da primeniš. Pa baciš sve niz reku i pođeš u drugi svet.
Ali nema drugog sveta. On je tu u toj dnevnoj sobi, u toj dečjoj sobi, kraj tog kreveca, gde se šunjaju jedna, dve, tri, možda i pet glavica. I gledaš ih kako rastu i pitaš se ko si i ko je glavni i odgovorni urednik tvog života…
Pričaju da su odvikli dete od pelena sa godinu dana, da su dojile duže ili kraće nego ti (i uvek je bolje kako su oni), da treba da ga hraniš ovim a ne onim, da je mleko zdravo, a i nije baš tako zdravo, a tek šećer! Pa pusti dete daj mu šta želi, ne ne ti si popustljiva previše mu udovoljavaš. Što si ga tako utoplila? Daj, obuj mu čarape, prehladiće se, sve od nogu ide. Ma i nas su tukli ko volove u kupusu, šta će da im fali, moraš to malo oštrije. Pričaju i pričaju… A niko da kaže ono što mami stvarno treba i što želi da čuje.
Čak i „Ma samo se opusti“ nije ono što mame žele.
A šta jeste?
Šta je to što mame stvarno i iskreno žele? (Ako izuzmemo odmor i to da žele da im deca budu dobro).
Mame žele da čuju da su dobre mame.
