Šta sam naučila od svoje slepe drugarice

Dok sam studirala književnost, na jednom ispitu, igrom slučaja (kao što to uvek u životu biva) upoznala sam jednu posebnu devojku, Snežu. Nakon završenog ispita po indekse je trebalo da dođemo kasnije popodne tako da je trebalo baš dugo da se čeka s obzirom na to da se ispit završio pre 12.00. Za Snežu je to bila otežavajuća okolnost jer njena pratnja (u osovm slučaju njena rođena sestra) nije mogla da ostane da čeka tako dugo.

A šta će Sneži pratnja na ispitu?

Pa, Sneža je slepa. Potpuno. Da, možda vam to čudno zvuči, ali slepi ljudi mogu da studiraju književnost. U stvari, mogu da studiraju bilo šta, kao i svi drugi.

I baš to je bila prva stvar koju sam naučila od ove svoje koleginice. Slepi ljudi mogu sve isto što i drugi ljudi, samo na drugačiji način. Zapravo, slepi ljudi su isti kao i svi drugi ljudi, samo što ne vide. (Ovo je Sneža govorila tada, prenosim vam njene reči).

Kako smo uopšte postale prijateljice?

Tog dana, na tom ispitu ja sam se ponudila Snežinoj sestri da preuzmem indeks i da im ga onda dostavim kad se sledeći put vidimo. I tako je sve počelo.

Od tada smo Sneža i ja, korak po korak, predavanje po predavanje, ispit po ispit, postajale koleginice – drugarice. Tada sam ušla u jedan svet za koji do tada nisam ni znala da postoji. Zapravo, imala sam neku predstavu da tamo negde postoje neki ljudi sa „posebnim potrebama“ koji drugačije žive, ali veoma veoma retko sam ih viđala, nikad nisam popričala sa njima a još manje sam znala (čitaj: pojma nisam imala) kako STVARNO žive.

Znate onu situaciju iz bajki kada junak prođe s druge strane ogledala ili pronađe neki drugi prolaz u sasvim novu dimenziju? E, takvo je bilo moje upoznavanje sveta slepih. Da, da, to je jedan zaseban svet. Nažalost ili na sreću, nisam sigurna…

U tom svetu upoznala sam među Snežinim prijateljima i jednog koji je magistar engleskog jezika. Pored toga uradio je mnoge radio drame, putovao sam bez pratnje (čak i u Beč!), živeo sa slepom suprugom sa kojom je odgajio dve ćerke koje vide. Sve sam. A slep. Kad kažem sam, mislim bez posebne svakodnevne pomoći.

Jednom mi je Sneža pričala kako su ona i njen tata dugo tražili mesto za parking. Prvo što sam je pitala bilo je zar nije bilo slobodno nijedno mesto za invalide, a ona mi je odgovorila da ona ne koristi to pravo. Ima neku staru nalepnicu na kolima koja je čak istekla.

„Tijana, ako smo ravnopravni, šta će meni posebna nalepnica?“

Bum! Posred čela me pogodilo ovo razmišljanje. Moram da priznam da je ona meni promenila ugao gledanja na osobe sa invaliditetom. Ona je verovala (a verovatno i dalje veruje, dugo se nismo čule pa ne znam) u pravu, istinsku ravnopravnost. Kaže ako koristim tu nalepnicu, to je onda diskriminacija. Nikada nije tražila posebne ustupke, niti je volela da izazove sažaljenje. A to ne voli niko, zar ne?

Često mi je opisivala kako to izgleda kad čovek ne vidi uopšte i to od rođenja. Opisivala je prazninu. „Nije to crno, Tijana, tj. ne bih mogla da ti kažem da li je crno jer ne znam kako crno izgleda.“

Ono što mi je bila najveća nepoznanica je kako je pakovala sve te silne informacije u svoj um! Ja nisam mogla da zapamtim ni 10 stihova (ne mogu ni sad) a ona je učila književnost tako što je sve držala u svojoj glavi. Sve brojeve telefona koji joj trebaju morala je da pamti. Nadam se da se danas, sa razvojem tehnike, to promenilo i da nije više toliko skupo koliko je bilo onda.

Brajevo pismo nisam naučila, a bila mi je želja. Kada sam kao klinka gledala filmove u kojima slepi ljudi čitaju dodirujući listove, mislila sam da je to ispisano olovkom, samo ispupčeno tako da se oseća pod prstima. Nisam znala da je to u stvari posebno pismo koje se sastoji od tačkica i da su knjige pisane ovim pismom OGROMNE, i da ih nema baš toliko koliko vam treba ako ste slpi i volite da čitate. Posebno ne ako pored toga i studirate književnost.

Između ispijanja kafa i sedenja po kafićima, dovijale smo se Sneža i ja na razne načine kako da ona dođe do potrebnih tekstova na najlakši mogući način. Tako sam joj ja snimala mnoge od njih. Tu sam ubijala dve muve jednim udarcem, em čitam ono što meni treba, em pomažem Sneži. Nisam joj samo ja čitala, uključila sam tu i svoju sestru pa smo joj tako zajedno nasnimavale, malo ona malo ja. Koristile smo neku spravu za snimanje, a kasnije i diktafon. Bilo bi nam mnooogo lakše da studiramo danas. Ali znate šta je interesantno, ni tad nam to nije bilo teško, valjda nismo znale da će tehnika tako napredovati pa nismo imale sa čim da uporedimo.

Čovek dok je gurao kola sa kamenim točkovima, pojma nije imao da će doći automobili koji mogu da idu bez ikakvog uključivanja čoveka u proces vožnje. Kad ne znaš da postoji lakše – nije ti teško. Prihvatiš tako kako jeste i voziš.

Najvažnija stvar koju sam naučila možda je to da posebne potrebe i ne postoje, Svi mi imamo iste potrebe (da učimo, da dišemo, volimo, spavamo, putujemo, zabavljamo se…) samo što svi mi te potrebe zadovoljavamo na različite načine. To što na drugačiji način nešto radimo ne čini nas posebnim.

Posebni smo već po svom rođenju jer smo svi različiti, svi do jednog.

Ja ću sada da nasnimim Sneži ovaj tekst i da joj pošaljem. Shvatila sam da mi nedostaje i da bi baš lepo bilo da se čujemo.

A vi ako ste promenili ugao gledanja ili saznali nešto novo čitajući ovaj tekst, neizmerno mi je drago.

‍