Прича без смисла

Ово је текст који пишем без икаквих очекивања. Не знам ни о чему ће бити нити да ли ће бити објављен, јер, пишем га без икаквих очекивања.

Зашто?

Не знам. Ваљда зато што имам потребу да пишем. Само то. И желим да само њу задовољим. Тако да ће ово бити текст из кога ништа нећете научити, који не пружа ниакакав савет, који не одговара ни на какво питање, не бави се актуелним друштвеним темама. Пишем га ради писања. Јер зато списатељи и пишу, зар не? Тако бар ја мислим.

Мало ми је досадило више да слушам и читам савете и правила по којима се живи и ствара. Сва та правила како да угодимо другима (које у овом случају зовемо циљна група) а као пропагира се некаква љутентичност и буди оно што јеси став.

Врло је мало оних који су стварно оно што јесу, колико могу да приметим. Где је нестало оно ја пишем и стварам а наћи ће ме они који треба да ме нађу? Ако уопште и треба…

Зато пишем овај текст без икаквих очекивања. Чак отпуштам и то очекивање да ће га наћи онај ко треба да га нађе.

Данас када се све свело на очекивање, јавила ми се потреба да урадим нешто само ето тако. Гледамо у телефон очекујући да видимо нотификацију, радимо очекујући за то плату, устајемо очекујући да ће напољу бити баш сунце али са температуром која нама одговара, пишемо очекујући реакцију, сликамо се очекујући лајк, васпитавамо децу очекујући да ће нам бити захвална…

Питам се где је нестало то да се сликамо ради успомена…

И ето, уморивши се од очекивања, и великих и малих, и важних и неважних, пишем данас само своја размишљања.

Мислим да дугујемо то девојчици, замишљеној са главом препуном идеја, са храброшћу да крене у њихову реализацију без обзира шта ће од тога бити, са храброшћу да окрене леђа свима који кажу да то не може тако. И даље је исто тако замишљена. Пре бих можда рекла упитана. Има тај упитни поглед који разоткрива. Као да уме да види нешто што нико други не види. Или мало њих види.

Е због ње данас пишем и радим све без икаквих очекивања. Због ње која је желела да постане сликарка ал’ рекоше јој да не уме да црта, због ње која је хтела да постане певачица, ал’ рекоше јој да не уме да пева, због ње која је знала да је уметница, али морала је да нађе форму. Морала је да испоштује правила јер не може да се живи од… Сада би овде требало да уследи дугачка листа тога од чега не може да се живи али не могу… То је досадно. Набрајање је досадно.

А не може да се живи, знате од чега? Драги моји, не може да се живи од правила. Од правила постављених тамо где им није место. Од савета како треба и шта треба. Од свега тога не чујем своју душу. Као да су се умножили родитељи, мултиплицирали се и узвикују са свих страна са подигнутим прстом и строгим изразом лица: „Мораш овако! Ако желиш да успеш, мораш да радиш на овај начин иначе нема ништа од тебе!“

Хеј, где је слобода? Слобода духа? Где је дух? Знамо ли шта је то уопште? Видимо ли га од свих тих правила, информација и очекивања?

Шта би било када бисмо живели у складу са тим шта нам душа иште? Немамо појма јер од силоног рада на себи не видимо своју душу, па како ћемо онда и знати које су њене жеље?

Рад на себи постао је ништа друго него брушење и пумпање ега. Мислећи да смо се ослободили онога да нам је битно шта други мисле о нама научили смо само да пронађемо циљну групу која ће о нама да мисли само лепо и да нам упућује хвалоспеве. Чим се некоме не допада шта радимо, рећи ћемо а па ти ниси моја циљна група, ај ћао.

И шта је са критичким мишљењем?

Дете ми је пре неки дан на часу рекло да имам ружан рукопис. Чудан је то осећај кад вам неко каже да имате нешто ружно чак и кад сами знате да је то нешто ружно. Посматрала сам тај осећај. Кад смо почели да се плашимо искрених речи? Ко нас је то толико увредио па морамо децу да учимо да није лепо некоме да кажу не свиђаш ми се? И какво је то лепо понашање?

Зашто морамо лепо да се понашамо? Зашто је само то друштвено прихватљиво?

Ако и будем одлучила да овај текст објавим, нећу га читати поново. Биће то најсировији текст икада објављен. Сировина. Ненаписан за одговарајућу циљну групу, нелекторисан, неприлагођен, без савета и очекивања. Без парфема и шминке, са заврнутим ногавицама и подеротином на дупету, са зарозаном блузом и брадом од пар дана, ова сировина ће изаћи у свет. Можда га нико и неће видети.

А ако га виде, нек му је Бог у помоћи.

4 comments On Прича без смисла

  • p.s. dete nije videlo moj rukopis, pravo umetnicko delo, slicno onome, kada nam doktor propise lek , samo njemu poznatim slovima , linijama , zapravo . (Jos mi je cudnije kako one fine tete u apotekama umeju da procitaju ili se prave da umeju pa nam daju onako neki lek, koji im lici na onaj rukopis😁)Bas se ludo zabavim kada ne mogu da procitam sta sam napisala , slatko se ismejem 😁 Poenta -nije vazno kako pisem i koje lekove pijem.Vazno je da se dobro zabavimo 😁

  • Meni je ovo osvežavajuće iskreno. Nisi imala plan šta ćeš reći, ali si rekla dovoljno. Hvala ti što pišeš

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer

Sliding Sidebar

© 2022 Copyright: tijanamaric.rs
-->