Шта сам научила од своје слепе другарице

Док сам студирала књижевност, на једном испиту, игром случаја (као што то увек у животу бива) упознала сам једну посебну девојку, Снежу. Након завршеног испита по индексе је требало да дођемо касније поподне тако да је требало баш дуго да се чека с обзиром на то да се испит завршио пре 12.00. За Снежу је то била отежавајућа околност јер њена пратња (у осовм случају њена рођена сестра) није могла да остане да чека тако дуго.

А шта ће Снежи пратња на испиту?

Па, Снежа је слепа. Потпуно. Да, можда вам то чудно звучи, али слепи људи могу да студирају књижевност. У ствари, могу да студирају било шта, као и сви други.

И баш то је била прва ствар коју сам научила од ове своје колегинице. Слепи људи могу све исто што и други људи, само на другачији начин. Заправо, слепи људи су исти као и сви други људи, само што не виде. (Ово је Снежа говорила тада, преносим вам њене речи).

Како смо уопште постале пријатељице?

Тог дана, на том испиту ја сам се понудила Снежиној сестри да преузмем индекс и да им га онда доставим кад се следећи пут видимо. И тако је све почело.

Од тада смо Снежа и ја, корак по корак, предавање по предавање, испит по испит, постајале колегинице – другарице. Тада сам ушла у један свет за који до тада нисам ни знала да постоји. Заправо, имала сам неку представу да тамо негде постоје неки људи са „посебним потребама“ који другачије живе, али веома веома ретко сам их виђала, никад нисам попричала са њима а још мање сам знала (читај: појма нисам имала) како СТВАРНО живе.

Знате ону ситуацију из бајки када јунак прође с друге стране огледала или пронађе неки други пролаз у сасвим нову димензију? Е, такво је било моје упознавање света слепих. Да, да, то је један засебан свет. Нажалост или на срећу, нисам сигурна…

У том свету упознала сам међу Снежиним пријатељима и једног који је магистар енглеског језика. Поред тога урадио је многе радио драме, путовао сам без пратње (чак и у Беч!), живео са слепом супругом са којом је одгајио две ћерке које виде. Све сам. А слеп. Кад кажем сам, мислим без посебне свакодневне помоћи.

Једном ми је Снежа причала како су она и њен тата дуго тражили место за паркинг. Прво што сам је питала било је зар није било слободно ниједно место за инвалиде, а она ми је одговорила да она не користи то право. Има неку стару налепницу на колима која је чак истекла.

„Тијана, ако смо равноправни, шта ће мени посебна налепница?“

Бум! Посред чела ме погодило ово размишљање. Морам да признам да је она мени променила угао гледања на особе са инвалидитетом. Она је веровала (а вероватно и даље верује, дуго се нисмо чуле па не знам) у праву, истинску равноправност. Каже ако користим ту налепницу, то је онда дискриминација. Никада није тражила посебне уступке, нити је волела да изазове сажаљење. А то не воли нико, зар не?

Често ми је описивала како то изгледа кад човек не види уопште и то од рођења. Описивала је празнину. „Није то црно, Тијана, тј. не бих могла да ти кажем да ли је црно јер не знам како црно изгледа.“

Оно што ми је била највећа непознаница је како је паковала све те силне информације у свој ум! Ја нисам могла да запамтим ни 10 стихова (не могу ни сад) а она је учила књижевност тако што је све држала у својој глави. Све бројеве телефона који јој требају морала је да памти. Надам се да се данас, са развојем технике, то променило и да није више толико скупо колико је било онда.

Брајево писмо нисам научила, а била ми је жеља. Када сам као клинка гледала филмове у којима слепи људи читају додирујући листове, мислила сам да је то исписано оловком, само испупчено тако да се осећа под прстима. Нисам знала да је то у ствари посебно писмо које се састоји од тачкица и да су књиге писане овим писмом ОГРОМНЕ, и да их нема баш толико колико вам треба ако сте слпи и волите да читате. Посебно не ако поред тога и студирате књижевност.

Између испијања кафа и седења по кафићима, довијале смо се Снежа и ја на разне начине како да она дође до потребних текстова на најлакши могући начин. Тако сам јој ја снимала многе од њих. Ту сам убијала две муве једним ударцем, ем читам оно што мени треба, ем помажем Снежи. Нисам јој само ја читала, укључила сам ту и своју сестру па смо јој тако заједно наснимавале, мало она мало ја. Користиле смо неку справу за снимање, а касније и диктафон. Било би нам мнооого лакше да студирамо данас. Али знате шта је интересантно, ни тад нам то није било тешко, ваљда нисмо знале да ће техника тако напредовати па нисмо имале са чим да упоредимо.

Човек док је гурао кола са каменим точковима, појма није имао да ће доћи аутомобили који могу да иду без икаквог укључивања човека у процес вожње. Кад не знаш да постоји лакше – није ти тешко. Прихватиш тако како јесте и возиш.

Најважнија ствар коју сам научила можда је то да посебне потребе и не постоје, Сви ми имамо исте потребе (да учимо, да дишемо, волимо, спавамо, путујемо, забављамо се…) само што сви ми те потребе задовољавамо на различите начине. То што на другачији начин нешто радимо не чини нас посебним.

Посебни смо већ по свом рођењу јер смо сви различити, сви до једног.

Ја ћу сада да наснимим Снежи овај текст и да јој пошаљем. Схватила сам да ми недостаје и да би баш лепо било да се чујемо.

А ви ако сте променили угао гледања или сазнали нешто ново читајући овај текст, неизмерно ми је драго.

2 comments On Шта сам научила од своје слепе другарице

  • Поштована Тијана,
    случано сам налетео на овај Ваш сајт. На њему сам се задржао само због тога јер спадам у категорију не добоњно писмених или можда чак тотално не писмених људи.
    Наиме, сви ми који смо деценијама у иностранству смо заборавили и оно мало писмености што смо знали, те смисао и структуру нашег матерњег језика побркали са страним језицима. И тако се затворио зачарани круг – звани језички бућкуриш. Међутим, да будем искрен, и ми се смејемо вама у матици. Многе ствари се тотално незграпно и не прецизно пишу, а поготово изговарају. А о томе како за неке стране изразе код нас Срба у опште не постоји адекватан превод већ мора да се около наоколо описује, е то је посебна прича.
    Тако ето, извињавам се на искрености, прочитах и код Вас једну такву конструкцију којој се ми у Швајцарској смејемо. Међутим, ту конструкцију у пракси не користи судство и адвокатура у Србији, што је добро. Наиме, човек још увек само „управља“ возилом, мада не још задуго, јер аутономна возила куцају на врата.
    И још једна молба, било би ми драго ако ми одговорите, која српска реч (само једна једина реч) најбоље описује све негативно/назадно што нам у животу не дозвољава да напредујемо (финанцијски, здравствено, културолошки, образовно, психолошки, економски, социолошки, емотивно, љубавно, стручно…)?
    Срдачан поздрав, Драган

    • Поштовани Драгане,
      Пре свега хвала Вам на коментару и на интересовању за српски језик. Писменост је категорија која подразумева толико тога, од познавања основних правописних правила па све до разумевања стварности и организације мисли и мишљења, тако да не треба ни бити престрог према себи и другима по питању писмености. Када се одређује ниво писмености, треба узети многе околности у обзир.
      Што се тиче значења речи, оне имају своје конкретно значење али могу имати и друга, пренесена значења. Поменули сте реч „управљати“ која се у српском језику не користи само да ознаи управљање машинама или возилима.
      И напослетку тражили сте једну једину реч која означава све негативно што људима не дозвољава да напредују у разним областима. Искрено не могу да се сетим која је то реч нити да ли уопште постоји, а и ви сте толико добро описали тај осећај да уопште не мора да се именује једном речју.
      Хвала још једном и велики поздрав,
      Тијана

Leave a reply:

Your email address will not be published.

Site Footer

Sliding Sidebar

© 2022 Copyright: tijanamaric.rs
-->